Moja strast prema međunarodnim izložbama rodila se u Montrealu
Expo 67 u Montrealu! Leto moje trinaeste godine. Posetio sam je petnaestak puta, uprkos udaljenosti između Montreala i Gran Mera (Grand-Mère). Za tinejdžera kao što sam bio ja, 62 zemlje koje se mogu istražiti na jednom mestu bile su pravo blaženstvo. Nikada nisam video toliko ljudi na jednom mestu u jednom danu. Kao dečak iz malog grada, jedino iskustvo sa „gužvom“ imao sam na nekoliko poseta Montrealskom forumu, gde sam gledao utakmice Kanadijensa. Ali ono što mi je ostalo u sećanju o tim hiljadama posetilaca bila je raznolikost ljudi, njihova šarena odeća, osmesi i strpljenje, jer su redovi bili dugi!
A šta reći o arhitekturi paviljona? Kada bismo ih ponovo napravili za neku savremenu izložbu, i dalje bi se savršeno uklopili. Sve me je fasciniralo: kanali, ogromne fontane, ulične svetiljke, mini-rail i čak telefonske govornice sa okruglim „šeširima“ koji su korisnike štitili od kiše.
Pošto sam na izložbu išao kolima sa porodicom ili rođacima, živo se sećam ogromnih parkirališta. Da bismo na kraju dana pronašli kola, oslanjali smo se na velike znakove sa životinjama pričvršćene na stubove svetiljki. Govorio bih ocu: „Lako je zapamtiti: mi smo ispod žirafe!“
Neki filmovi u paviljonima ostavili su na mene trajan utisak. Onaj u Paviljonu telefona bio je veličanstven; brzo biste zaboravili sate čekanja, čak i ako ste ceo film od 360 stepeni morali da gledate stojeći. Film u Paviljonu Čehoslovačke bio je još jedan vrhunac. Povremeno bi se zaustavio da bi publika glasala o tome kako priča treba da se nastavi. Kada bi vrućina postala prevelika, roditelji bi nas vodili u Paviljon polarnih oblasti, gde je bilo prijatno sveže, što je bilo olakšanje za naše umorne noge i mirno mesto za decu.
Nisam se plašio visine. Radije sam se na obrnutu piramidu Paviljona Kanade penjao stepenicama nego malim staklenim liftom. Ipak, dugačke pokretne stepenice u Paviljonu SAD bile su zaista impresivne, kao i dolazak na gornji balkon Paviljona Francuske, odakle su se dole videle hiljade posetilaca. U La Rondu nas je vožnja gondolom iznad Delfinovog jezera ježila, naročito kada je duvao vetar, ali smo je obožavali. Bili smo mladi.
Miris hrane i svi ti restorani! Toliko otkrića. Mislim da sam picu prvi put probao na izložbi Expo 67. Ali kao porodica, često smo nosili spakovan ručak. Otac bi iznajmio ormarić da ostavimo torbe, i krenuli bismo da istražujemo paviljone. U vreme ručka roditelji su već pronašli mirna mesta sa stolovima za piknik ili travnjake na kojima smo uživali u sendvičima. Najdraža mesta bila su nam park iza Paviljona Nemačke na ostrvu Notr Dam (Île Notre-Dame) i stolovi u prizemlju Paviljona Skandinavije na ostrvu Sent Elen (Île Sainte-Hélène).
Bio sam strastveni sakupljač brošura. Uvek sam nosio praznu torbu da je napunim svime što sam mogao da nađem u paviljonima. U Paviljonu SAD potajno sam uzeo nekoliko kamenčića iz postavke o Mesecu, pored nagorelih svemirskih kapsula. Srećom, čuvar me nije uhvatio! I danas čuvam taj suvenir, zajedno sa pasošem, zvaničnim vodičem, očevom registarskom tablicom sa logom izložbe, razglednicama, stotinama novinskih isečaka, čašama i mojom najdražom zbirkom: zatvaračima pivskih flaša pivare Dow Brewery sa crtežima paviljona izložbe. Čak sam široj porodici govorio: „Kupujte to pivo i čuvajte mi zatvarače!“
Sećam se i grupa dece (verovatno iz osnovnih škola) povezanih užadima da se ne bi razdvojila, koje su predvodili učitelji ili roditelji. Uz dnevnu posetu koja je dostizala 300.000 do 400.000 posetilaca, ostati zajedno bilo je ključno. Imao sam dve mlađe sestre i brata, a otac je uvek određivao mesto okupljanja u slučaju da se izgubimo. Srećom, to se nikada nije dogodilo.
Pečati u pasošu bili su još jedan vrhunac. Bilo je to pravo ludilo. Posle čekanja da se uđe u paviljon, često je postojao još jedan red za pečat u pasošu. Ali kakva sjajna ideja! Mnogi pečati bili su elektronski, prikazivali su datum, a ponekad i vreme, pa smo mogli da pratimo svoje posete. Međutim, tim mašinama je često nestajalo mastila, što je bilo razočaravajuće. Srećom, osoblje paviljona bilo je budno i imalo je ručne pečate pri ruci. Sećam se i Lisi (Lucie), hostese u Paviljonu Ruande na Place d’Afrique, koja mi je ne samo udarila pečat u pasoš nego se u njemu i potpisala. Kakvo uzbuđenje za trinaestogodišnjaka!
Reč o predstavama: živo se sećam cirkusa Ringling Bros. Barnum & Bailey na Autostadu i demonstracija skijanja na vodi u La Rondu. Obožavao sam večeri na izložbi, sa svim osvetljenim paviljonima, noćnim šetnjama i aktivnostima u La Rondu. Nije ni čudo što bih zaspao u kolima na putu kući, već sanjajući o sledećoj poseti.
Hvala mojim roditeljima, Andreu i Rolandi (André, Rollande), koji više nisu među nama, što su mi pružili priliku da doživim ta divna otkrića i dozvolili mi da sa rođacima odlazim u fascinantni svet izložbe Expo 67.
Žan Uar (Jean Huard)
Notr Dam di Mon Karmel (Notre-Dame-du-Mont-Carmel)
Kvebek, Kanada
Comments