Manje poznata arhitektonska dostignuća međunarodnih izložbi
Kada čitate tekstove o istoriji međunarodnih izložbi, ne iznenađuje što nailazite na mnoga pominjanja arhitektonskih znamenitosti koje su izložbe stvorile tokom 160 godina. Od Kristalne palate na prvoj međunarodnoj izložbi u Londonu 1851. do Paviljona Kine na izložbi Expo 2010 u Šangaju, mnogo je poznatih arhitektonskih znamenitosti nastalo zahvaljujući izložbama. Ajfelova kula u Parizu (1889), Palata lepih umetnosti u San Francisku (1915), Atomijum u Briselu (1958) i Spejs nidl u Sijetlu (1962) dobro su poznati.
Postoje, međutim, i istorijske građevine sa izložbi za koje šira javnost možda ne zna, a koje su takođe arhitektonski važne. Neke su same po sebi znamenitosti, neke su eksperimenti koji su pomogli arhitekturi da istraži nove ideje, neke su postale simboli gradova, a neke su, iskreno rečeno, eksperimenti koji se na duže staze nisu baš pokazali uspešnim.
Na ovoj listi su neke zgrade koje se nalaze u gotovo svakom udžbeniku istorije arhitekture, ali o kojima šira javnost možda ne zna mnogo. Neke su manje poznate, ali se i dalje smatraju važnim. A neke su one koje sam zaista cenio i za koje sam smatrao da zaslužuju više pažnje i istoričara i šire javnosti.
Čikago 1893: Zgrada saobraćaja
Kolumbijska svetska izložba u Čikagu najpoznatija je po Belom gradu, skupu belih monumentalnih zgrada u tradiciji akademizma (Beaux-Arts), prema planu Danijela Barnama (Daniel Burnham) (koji je poslednjih godina postao još poznatiji zahvaljujući knjizi Devil in the White City) i njegovog partnera arhitekte Džona Ruta (John Root).
Luis Saliven (Louis Sullivan) dobio je zadatak da projektuje Zgradu saobraćaja i stvorio je zgradu veoma različitu od ostalih, uvodeći novu vrstu ornamentike i kolorita. U to vreme kritikovana je jer je bila jedina sa višebojnom fasadom, ali je osvojila međunarodne nagrade i postala veoma uticajno delo. Salivenov crtač u to vreme bio je nepoznati Frenk Lojd Rajt (Frank Lloyd Wright), koji će kasnije razviti sopstveni, jedinstveno američki organski arhitektonski stil.
Barselona 1929: Paviljon Nemačke
Ovu zgradu arhitekte svakako dobro poznaju, ali je šira javnost možda manje poznaje. Danas poznat jednostavno kao „Barselonski paviljon“, prvobitno je bio Paviljon Nemačke na Međunarodnoj izložbi 1929. u Barseloni. Projektovao ga je Ludvig Mis van der Roe (Ludwig Mies van der Rohe); zgrada je srušena samo nekoliko godina kasnije, ali je obnovljena 1980-ih.
Mnogi današnji posetioci paviljona teško mogu da shvate zbog čega je toliko buke. To samo svedoči koliko je ova zgrada bila uticajna na modernu arhitekturu u decenijama koje su usledile. Koncepti istraženi u zgradi (kao što je otvoren „slobodni plan“) toliko su danas deo rečnika moderne arhitekture da je lako ne uočiti šta je 1929. bilo tako prelomno.
Montreal 1967: Habitat ’67
Još jedna zgrada koju bi većina studenata arhitekture prepoznala, Habitat ’67, bila je ogledna zajednica izložbe Expo ’67, ali je šira javnost izvan Kanade manje poznaje. Izraelsko-kanadski arhitekta Moše Safdi (Moshe Safdie) stvorio ju je u okviru svog master rada.
Ističući temu izložbe „Čovek i njegov svet“, zgrada se sastoji od 354 identične montažne jedinice složene tako da čine 158 stanova različitih veličina. Svaki od njih, međutim, ima sopstvenu privatnu terasu. Bio je to način da se prednosti predgrađa donesu u gradsko središte.
Osaka 1970: pokret metabolizma
Izložba Expo ’70 u Osaki ima toliko zgrada koje izgledaju ludo i neobično, čak i savremenom oku, da ne iznenađuje što je ona vrhunski izraz divljeg i čudesnog arhitektonskog pokreta nazvanog metabolizam.
Zgrade su često bile velike, često veoma tehnološke; neke su se pomerale, a neke su se čak širile poput balona. Neke su imale delove koji se „uključuju“, za koje se može reći da odražavaju budističke pojmove prolaznosti i promene. Sve je to bio deo eksperimentalnog pokreta japanskih arhitekata koji su odgovarali na zahteve izrazito urbanog društva.
Ponekad se najbolje uči iz eksperimenata koji Vas ne odvedu baš tamo gde ste mislili. Kasnije se prelazi na druge ideje. Ipak, uvek je divno osvrnuti se na te fantastične projekte i uvideti vrednost eksperimentisanja: jednog od najvažnijih plodova stvaranja međunarodne izložbe uopšte.
Noksvil 1982: Sunsphere
Svetska izložba 1982. u Noksvilu bila je moja prva međunarodna izložba, kada sam imao 15 godina, pa Sunsphere, simbol izložbe stvoren da istakne njenu temu energije, ima posebno mesto u mom srcu.
Danas možda poznatiji po pojavljivanju u jednoj epizodi serije „Simpsonovi“, toranj je postao prepoznatljiv simbol grada Noksvila, kome je ranije nedostajao prepoznatljiv identitet izvan regiona.
Nju Orleans 1984: Wonder Wall
Svetska izložba u Luizijani 1984. u Nju Orleansu bila je izložba stilizovana kao nijedna druga. U velikoj meri oslanjala se na lokalnu arhitektonsku tradiciju, ali i na postmodernizam, stil koji je tada bio u usponu. Jedan ogranak tog stila, sa stilizovanim arhitektonskim klišeima (često iz mnogo različitih epoha), jasno se vidi u Wonder Wallu Čarlsa Mura (Charles Moore). Ova fantastična građevina, stvorena da pruži prodavnice, zabavu i hranu duž glavne saobraćajnice izložbe, trebalo je i da odvrati pogled ljudi od postojećih dalekovoda.
Bila je to samo privremena građevina, ali je stanovnici Nju Orleansa dobro pamte. To je savršen primer građevine koja slavi određeno vreme i mesto. Bile su to, nesumnjivo, osamdesete!
Hanover 2000: Paviljon Holandije
Paviljon Holandije na izložbi Expo 2000 u Hanoveru projektovao je biro MVRDV, a sastojao se od šest „pejzaža“ naslaganih jedan na drugi, na osnovi koja je zauzimala šestinu parcele. Zamišljen da ilustruje temu paviljona „Holandija pravi mesta“, pokazivao je teme održivosti u urbanom okruženju, ističući holandski pristup da se iz malog prostora izvuče najviše.
Sećam se da krajem 1990-ih, kada sam video kompjuterski generisane ilustracije ove zgrade, nisam mogao da zamislim kako bi zaista mogla da se izgradi. Stojeći ispred zgrade 2000, pitao sam se isto.
Hanover 2000: Paviljon Mađarske
Mađarska je 2000. ponovo stvarala sebe kao novu zemlju. Pošto je tek nekoliko godina ranije izašla iz komunističke prošlosti, ta iznova oblikovana nacija dobila je paviljon koji je projektovao Đerđ Vadas (György Vadász). Smatrao sam da zgrada, koja se na ovoj fotografiji vidi u pozadini, predstavlja i novi optimizam zemlje i njenu privrženost tradiciji.
Dva drvena luka (sa postavkama unutra) zatvarala su dvorište natkriveno zateznom konstrukcijom nalik šatoru. U tom prostoru su se iz drvenih zidova pomaljali ogromni ekrani, kako bi slučajni posetioci mogli da naslute teme paviljona pre nego što uđu.
Toliko me je nadahnuo da sam 2001. posetio Mađarsku da bih taj optimizam doživeo lično.
Saragosa 2008: Most-paviljon
Pre samo nekoliko godina Saragosa, u Španiji, bila je domaćin izložbe Expo 2008, manje međunarodne izložbe, uporedive sa izložbom Expo 2012 u Jeosuu. Most-paviljon Zahe Hadid (Zaha Hadid) ne samo da je premošćavao reku i bio kapija lokacije, već je sadržao i postavke vezane za temu održivog korišćenja vode, stvarajući upečatljivu, fluidnu zgradu koja oponaša vodu iznad koje se nalazi.
Jeosu 2012
Kako će se pamtiti arhitektura izložbe Expo 2012 u Jeosuu? Hoće li građevine postati simboli Jeosua i Koreje? Hoće li uticati na buduće arhitekte? Hoće li se smatrati neobičnim proizvodima našeg vremena: vizuelnom vremenskom kapsulom za buduće generacije koja pomaže da se pokaže šta smo 2012. smatrali važnim ili bar vizuelno prijatnim?
Prerano je za odgovor, ali imaćete priliku da sami procenite između 12. maja i 12. avgusta.
Comments