Šta međunarodne izložbe treba da pamte: osvrt na radionicu ISIE o najboljim praksama u oblikovanju izložbi
U Parizu su se okupili stručnjaci, istraživači, dizajneri i organizatori međunarodnih izložbi da bi postavili praktično pitanje: kako se znanje stvoreno na svakoj izložbi može sačuvati, podeliti i iskoristiti da sledeća bude bolja?
Institut za proučavanje međunarodnih izložbi (Institute for the Study of International Expositions, ISIE) organizovao je 19. i 20. marta 2026. ISIE Best Practices in Exposition Design Workshop u Parizu, pod temom „Best Design Practices for International Expositions: Past and Present“ (Najbolje prakse oblikovanja međunarodnih izložbi: prošlost i sadašnjost). Radionica, održana u Srpskom kulturnom centru u Parizu, okupila je užu grupu stručnjaka za međunarodne izložbe, istraživača, dizajnera, arhitekata, specijalista za paviljone, operativnih rukovodilaca i naučnika na dva dana razgovora o tome kako se izložbe oblikuju, ostvaruju, doživljavaju i pamte.
Radionicu je organizovao ISIE, uz podršku Univerziteta Arizone, Expomuseuma i Međunarodnog biroa za izložbe (Bureau International des Expositions, BIE), a na otvaranju su učestvovali Dimitri Kerkencis (Dimitri Kerkentzes), generalni sekretar BIE, i Nj. E. Ana Hrustanović, ambasadorka Srbije u Francuskoj.
Za Expomuseum, značaj radionice prevazilazi sam događaj. On se neposredno tiče jednog od središnjih izazova u istoriji međunarodnih izložbi: svaka izložba proizvodi izuzetnu koncentraciju znanja, eksperimentisanja, dizajna, diplomatije, arhitekture, operativnog rada i doživljaja posetilaca, a ipak se veliki deo tog znanja raspe čim se kapije zatvore. Taj gubitak je važan.
Međunarodne izložbe nisu samo veliki javni događaji. One su složeni kulturni sistemi u kojima se, u sažetom vremenskom periodu, susreću države, gradovi, institucije, kompanije, dizajneri, arhitekte, tumači, inženjeri, operativni rukovodioci, domaćini i posetioci. To su mesta javne diplomatije, nacionalnog predstavljanja, građanske mašte, tehničkog eksperimentisanja i javnog učenja. To su i mesta na kojima je dobre ideje teško dokumentovati i na kojima se greške lako ponavljaju, jer pouke jedne izložbe ne stignu uvek do sledeće.
Od pojedinačnog iskustva do zajedničkog znanja
Pariska radionica pošla je od jednostavne, ali važne pretpostavke: zajednici međunarodnih izložbi potrebni su bolji načini za čuvanje i razmenu praktičnog znanja. Mnogi koji rade na izložbama imaju duboko stručno znanje, ali ono često ostaje sadržano u ličnom iskustvu, internim izveštajima, privatnim prezentacijama, projektnoj dokumentaciji ili institucionalnom pamćenju koje budućim učesnicima možda nije dostupno.
To je posebno važno za zemlje i timove koji prvi put ulaze u svet međunarodnih izložbi. Učešće na izložbi zahteva odluke o narativu, arhitekturi, osoblju, kretanju posetilaca, pristupačnosti, protokolu, operativnom radu, medijima, programu, digitalnim alatima, održivosti i nasleđu. Te odluke se često donose pod velikim vremenskim pritiskom, kroz više kultura i stručnih disciplina, i uz ograničen kontinuitet od jednog ciklusa izložbi do drugog.
Radionica je postavila pitanje kako se ta situacija može poboljšati. Kako izložbe mogu preći sa improvizovanog na zajedničko učenje? Kako se uspešne strategije mogu dokumentovati, a da se ne pretvore u krute formule? Kako se o manje uspešnim pristupima može otvoreno razgovarati, ne da bi se tražili krivci, već da bi se budućim organizatorima i učesnicima pomoglo da donose bolje odluke?
Ta pitanja nisu apstraktna. Ona oblikuju ono što posetioci zateknu u paviljonima, kako se zemlje predstavljaju, kako organizatori podržavaju učešće i kako izložbe opravdavaju svoju vrednost posle ceremonije zatvaranja.
O čemu se razgovaralo na radionici
Program je imao dva dela. Prvog dana, pod nazivom „Razumevanje današnjih izazova međunarodnih izložbi“, razmatrani su strateški pristupi, operativni rad i doživljaj posetilaca, kao i prenošenje nacionalnih narativa. Izlaganja su se bavila društvenim, ekološkim i ekonomskim nasleđem; podrškom manjim paviljonima i paviljonima kojima se pruža pomoć; planiranjem održivog nasleđa; putem posetilaca; operativnim ostvarenjem; sakralnim prostorom; javnom diplomatijom; i arhitekturom kao sredstvom nacionalnog predstavljanja.
Drugog dana, pod nazivom „Od izazova do najboljih praksi“, težište se pomerilo ka dizajnu, pristupačnosti, angažovanju, tehnologiji, programu i nasleđu. Sesije su se bavile imerzivnim oblikovanjem narativa, Paviljonom Srbije na izložbi Expo 2025 Osaka, kreativnim strategijama koje izazivaju emocije, saradnjom sa zemljama uz očuvanje identiteta, pristupačnošću kao načelom dizajna i operativnog rada, alatima za angažovanje u paviljonima, izložbom Expo 2027 Beograd, tehnologijom i nasleđem izložbi, preobražajem posle izložbe i izazovom osmišljavanja programa specijalizovane izložbe kao živog sistema.
Učesnici su doneli iskustvo povezano sa izložbama Expo 2020 Dubai, Expo 2025 Osaka, Expo 2027 Beograd, Expo 2030 Rijad, Hortikulturnom izložbom 2031 Minesota i drugim projektima vezanim za međunarodne izložbe. Upravo je ta mešavina dala radionici vrednost. Povezala je one koji izložbe proučavaju istorijski sa onima koji ih osmišljavaju, grade, vode, ocenjuju i sprovode.
Više od arhitekture kao spektakla
Jedna od najsnažnijih tema u razgovorima bila je potreba da se pogleda dalje od arhitekture kao spektakla. Arhitektura ostaje jedna od najvidljivijih i najpamtljivijih dimenzija međunarodnih izložbi. Ona oblikuje obrise lokacije, usmerava kretanje, uokviruje nacionalni identitet i često postaje slika po kojoj se izložba pamti.
Ali radionica je iznela i važno upozorenje: paviljon ili lokacija izložbe ne mogu uspeti samo vizuelnim utiskom. Najsmisleniji doživljaji na izložbama nisu uvek oni najveći, najskuplji ili tehnološki najsloženiji. Često su to oni u kojima se posetioci osećaju dobrodošlo, podstaknuto, dirnuto ili pozvano da učestvuju.
To znači da oblikovanje izložbe ne treba meriti samo formom, novinom ili brojem poseta. Treba ga meriti i onim što posetioci razumeju, onim što pamte, onim što osećaju i time da li susret menja njihovu percepciju neke zemlje, teme, pitanja ili sopstvene uloge u zajedničkoj budućnosti.
Autentičnost, uključivost i ljudska povezanost
Još jedna tema koja se ponavljala bila je autentičnost. Međunarodne izložbe traže od zemalja da pričaju priče o sebi, ali te priče mogu postati generičke kada se previše oslanjaju na poznate turističke slike, standardizovane digitalne prikaze ili narative poverene spoljnim saradnicima koji ne odražavaju u potpunosti ljude koji se predstavljaju.
Autentično učešće zahteva više od uglađenog paviljona. Zahteva da zemlja prepozna sebe u sopstvenom predstavljanju. Zahteva poštovanje kulturnih posebnosti, stvarno ljudsko prisustvo, smisleno pripovedanje i prilike da posetioci dožive više od pojednostavljene brend-poruke.
U istom duhu razgovaralo se i o uključivosti. Pristupačnost nije samo tehnički spisak za proveru i ne bi trebalo da se pojavi na kraju procesa oblikovanja kao ispravka. Kada se pristupačnost i uključivost ugrade u planiranje od samog početka, one poboljšavaju doživljaj svima. Izložbe time postaju i vernije sopstvenoj svrsi, kao javni događaji namenjeni okupljanju ljudi različitih zemalja, generacija, jezika, sposobnosti i porekla.
Isto važi i za doživljaj posetilaca. Posetioci nisu pasivni primaoci informacija. Oni se kreću, upoređuju, tumače, čekaju, slušaju, dodiruju, postavljaju pitanja, fotografišu, umaraju se, iznenađuju i nose sećanja kući. Važan je ceo put posetioca, uključujući dolazak, redove, prelaze, susrete sa osobljem, orijentaciju, program i odlazak.
Operativni rad je deo tumačenja
Dragocena poenta radionice bila je da operativni rad ne treba posmatrati odvojeno od dizajna. Na međunarodnoj izložbi operativni rad je deo tumačenja.
Način na koji paviljon upravlja ulazom, kretanjem gužve, osobljem, pristupačnošću, gostoprimstvom, programom i svakodnevnim održavanjem utiče na priču koja se priča. Briljantan narativ može propasti ako posetioci ne razumeju kuda da idu, ako osoblje nema podršku, ako je pristupačnost dodata prekasno ili ako paviljon ne može da održi zamišljeni doživljaj tokom više meseci rada.
Zato dizajn, pripovedanje, operativni rad i strategija moraju biti rano povezani. Međunarodna izložba nije statična postavka. Ona je živo okruženje. Mora da funkcioniše svakog dana, za mnoge vrste posetilaca, u promenljivim uslovima i često u razmerama koje stavljaju na probu i snažne koncepte.
Nasleđe je više od onoga što ostaje na lokaciji
Radionica se često vraćala i pitanju nasleđa. O nasleđu međunarodnih izložbi obično se govori kroz zgrade, infrastrukturu, ponovnu upotrebu lokacije i urbani razvoj. To je važno. Ali to je samo deo slike.
Nasleđe izložbe živi i u stručnom znanju, institucionalnim odnosima, kulturnoj razmeni, javnom pamćenju, promenjenim pogledima i sposobnostima koje su učesnici izgradili. Paviljon koji fizički nestane i dalje može ostaviti trajno nasleđe ako je promenio način na koji posetioci razumeju neku zemlju ili ako je timu pomogao da stekne stručnost koja se prenosi na buduće kulturne projekte.
Za Expomuseum, ovo je jedna od najvažnijih pouka. Materijalna istorija međunarodnih izložbi je važna, ali je važna i nematerijalna istorija: odluke, rasprave, eksperimenti, nesporazumi, improvizacije i trenuci povezivanja koji su oblikovali događaj dok je bio živ.
Zašto je to važno sada
Trenutak održavanja radionice bio je važan. Expo 2025 Osaka pružila je nove primere oblikovanja paviljona, ponašanja posetilaca, nacionalnog pripovedanja, tehnologije i operativne stvarnosti. Expo 2027 Beograd se približava. Expo 2030 Rijad prolazi kroz glavne faze planiranja i ostvarenja. Hortikulturna izložba 2031 Minesota donosi još jedan slučaj za razmišljanje o tome kako se formati, teme i regionalni konteksti razvijaju.
Ako zajednica međunarodnih izložbi želi da buduće izložbe budu smislenije, pristupačnije, autentičnije i delotvornije, potreban joj je snažniji prenos znanja. Potrebni su joj prostori u kojima praktičari i istraživači mogu da razgovaraju jedni sa drugima. Potrebna joj je dokumentacija korisna i učesnicima koji prvi put nastupaju i iskusnim timovima. Potrebno je da sačuva ne samo zvanične narative već i praktične pouke koje određuju da li izložba funkcioniše za posetioce i učesnike. Pariska radionica bila je jedan korak u tom pravcu.
Doprinos pamćenju međunarodnih izložbi
Expomuseum se dugo bavi istorijom, dokumentovanjem i tumačenjem međunarodnih izložbi. Radionica ISIE o najboljim praksama u oblikovanju izložbi u skladu je sa tom misijom, jer pamćenje izložbi ne posmatra kao nostalgiju, već kao resurs za budućnost.
Proučavati međunarodne izložbe ne znači samo gledati unazad. To znači pitati šta su nas ti događaji naučili o dizajnu, diplomatiji, tehnologiji, gradovima, kulturi i javnoj mašti. To znači i pitati kako te pouke mogu pomoći budućim izložbama da budu skladnije, uključivije, ljudskije i dostojnije globalne pažnje kojoj teže.
Izazov je sada da se razgovori sa radionice pretvore u zajedničke alate, okvire, publikacije i nastavak dijaloga. Ako međunarodne izložbe treba da pomognu društvima da zamisle budućnost, onda i zajednica međunarodnih izložbi mora da nauči kako da bolje pamti. To je možda jedna od najvažnijih najboljih praksi od svih.
Comments