Expo pasoši: jedinstveni dokumenti Vašeg iskustva na izložbi

(Napomena: Urso je ovaj tekst prvobitno objavio 14. novembra 2011, u okviru saradnje sa izložbom Expo 2012 Jeosu. Ovde ga objavljujemo posthumno. Originalni tekst dostupan je ovde.)

U Šangaju, na izložbi Expo 2010, postali su pomama, a redovi za kupovinu protezali su se niz celu ulicu. Četrdeset tri godine ranije, sve je počelo na montrealskoj izložbi Expo 67. Reč je o Expo pasošu: suveniru koji počinje kao jednostavna knjižica sa uglavnom praznim stranicama, ali do kraja Vašeg iskustva na međunarodnoj izložbi postaje jedinstven dokument Vašeg putovanja.

Expo 67: početak tradicije

Sve je počelo u Montrealu. Organizatori izložbe došli su na sjajnu ideju da pasoše izdaju kao deo ulaznice za lokaciju izložbe Expo 67. Izdavali su ih u verzijama za odrasle i mlade i, po današnjim merilima, nisu im bile potrebne baš tolike stranice. Iako je šezdeset sedam zemalja učesnica tada bilo pravo dostignuće, danas je potrebno mnogo više stranica za više od 100 zemalja koje obično učestvuju na savremenim međunarodnim izložbama. Gde bi, uostalom, stao Vaš pečat Hrvatske?

Expo 2010: šangajska pomama za pasošima

Prošle godine u Šangaju trgovci na izložbi nisu imali pojma šta ih čeka kada su police napunili pasošima izložbe Expo 2010. Pojavile su se glasine da se popunjeni pasoši mogu prodati na internetu za višestruko veću cenu od prvobitne. Iako sumnjam da je potražnja za takvim predmetima bila, blago rečeno, veoma preuveličana, neki meštani kupili su ih na desetine i savesno išli od paviljona do paviljona da u svaki dobiju pečat. Nažalost, mnogi od tih ljudi nisu imali priliku da zaista dožive paviljone u kojima su bili. Pomama je bila tolika da su neki paviljoni potpuno prestali da daju pečate ili su morali da naprave posebne prostore za pečate kako izlazi ne bi bili blokirani. Čak je i kupovina pasoša postala teška, a prodavnice bi brzo ostale bez njih. To me je donekle podsetilo na holandsku pomamu za lukovicama lala u 17. veku.

Usred te pomame, međutim, mnogi ljudi, naročito mlađi, strpljivo su čekali na svoj jedan pečat u svakom paviljonu. Upravo će takvi pasoši verovatno biti dragoceni decenijama od danas, jer pričaju priču o njihovoj poseti izložbi Expo 2010. Prava vrednost pasoša nije novčana, već u tome što čuvaju uspomene.

Pouka? Sakupljajte pečate u pasošu samo ako smatrate da Vas to neće sprečiti da zaista doživite paviljone.

Sećam se jednog domišljatog domaćina iz paviljona Malavija koji je pečatirao pasoše tek kada bi posetioci pronašli Malavi na karti Afrike.

U mojoj zbirci, pečati mi ponekad pomažu da se setim određenih postavki ili ličnih susreta sa osobljem paviljona. Sećam se razgovora sa osobljem paviljona Republike Gruzije na izložbi Expo 2000 Hanover, u Nemačkoj, dok sam dobijao pečat u pasoš. Kada su saznali da sam odrastao u Atlanti, veoma su se uzbudili. Atlanta (glavni grad savezne države Džordžije u SAD) grad je pobratim Tbilisija, glavnog grada Republike Gruzije. Mnogi od njih bili su u mom rodnom gradu i želeli su da mi ispričaju o svojim iskustvima tamo.

Dizajn: o velikim i malim pečatima

Davne 1967. pečati paviljona bili su jednostavni, veoma slični onima koje dobijate u pravom pasošu. Tokom godina razvili su se različiti dizajni. Danas pečati paviljona odražavaju nacionalni karakter ili „nacionalni brend“, dok neki odaju počast temi izložbe ili dizajnu paviljona. Ponekad velike zemlje imaju sićušne pečate, dok male zemlje o kojima možda ne znate mnogo imaju pečate preko cele stranice. Gledamo u tebe, Brunej!

Paviljoni obično postavljaju pečate na izlazu, ali ponekad to nije očigledno ili su pomalo skriveni. Obilazeći razne međunarodne izložbe širom sveta, trudio sam se da naučim razne fraze na lokalnim jezicima, ali jedna fraza koju, čini se, uvek naučim do kraja putovanja jeste „Gde je Vaš pečat?“ Ponekad odgovor vodi do dužih razgovora nego što biste u prvi mah očekivali.

Zvuči otrcano, ali je istina. Upravo takva međukulturna komunikacija čini međunarodne izložbe vrednim i potrebnim.