Međunarodna izložba nije samo izložba

Međunarodna izložba nije samo ono što se dešava između njenog otvaranja i zatvaranja. Izložba nije ono što sadrže njeni otvoreni paviljoni, ni njene ulične predstave, ni njena svetla ni vatromet. Izložba nije kamen, opeka, gvožđe i staklo sa rokom trajanja. Izložba nisu radnici koji otvaraju i zatvaraju vrata, pokreću mašine i računare ili pale svetla svakog jutra, pa i noću.

Izložba nije ništa od toga, ili bar ne bi trebalo da bude.

Slika: Džejson Grifing (Jason Griffing)

Izložba bi trebalo da bude element preobražaja mesta na kom se organizuje, trebalo bi da bude seme katalizator koje će pokrenuti promenu koja traje i posle datuma zatvaranja, trebalo bi da bude početak promene koja nadilazi odjeke svetla, zvukova i mnoštva sa događaja.

Izložba bi trebalo da bude neophodan početak promene svuda gde se održi.

Loš ugled koji međunarodne izložbe ponekad imaju kod onih koji ne razumeju šta one zaista treba da budu potiče od trošenja miliona dolara ekonomskih sredstava na ograničeno i relativno kratko vreme. I ako se tako vide i doživljavaju, bili bi u pravu.

Slika: Džejson Grifing (Jason Griffing)

Kritikovati ovakve događaje lako je onima koji ne žele da sagledaju stvarne razloge zbog kojih mnogi gradovi žele da organizuju izložbu, a ako gledamo samo najpovršniji deo onoga što je izložba, teško je osporiti prolaznost privremene proslave i trošak koji ona donosi domaćinima.

Ali nije tako. Bar ne u „MOJOJ IZLOŽBI“, bar ne u izložbi koju sam video kako sanja, veruje, zamišlja, raste, živi i preobražava se.

Životni put „moje izložbe“ rodio se iz sna o preobražaju grada sa više od 2.000 godina istorije, kroz koji je proticala velika reka u koju niko nije gledao, koju niko nije dodirivao i koja je delila dva dela povezana mostovima od cementa i gvožđa.

Bio je to grad na suvom severoistoku Španije, u kraju vetra i stepa, sa velikom pustinjom na pragu, a ipak grad vode u koju niko nije gledao dok je prelazio njegove mostove. Bilo je potrebno izazvati korenitu promenu u njegovom urbanom tkivu i učiniti da reka postane glavna ulica tog urbanog prostora, koja je do tada bila prirodni ožiljak koji je razdvajao obale i umove.

Slika: Džejson Grifing (Jason Griffing)

Iz te potrebe sanjala se izložba koja preobražava grad i kraj, i taj san postao je stvarnost otvorenih prostora, parkova, uređenih obala, umetničkih intervencija i čak dvadeset mostova izgrađenih da reke ne budu ožiljci, već tačke spajanja i susreta.

Uspelo se da izložba o vodi u tom gradu, mom gradu, Saragosi 2008, bude beskrajna izložba, izložba koja se nije završila i koju i danas žive i u njoj uživaju jedan kraj i njegovi ljudi, koji od tog trenutka nikada više nisu gledali na reku kao na nešto opasno i daleko.

To je pravo nasleđe i pravi smisao postojanja međunarodnih izložbi, svih njih... onih koje se rađaju sa namerom da stvaraju, preobražavaju i traju i posle perioda vatrometa.

Kada se Expo 2008 u Saragosi završila, neki od nas shvatili su da je potrebno boriti se za nasleđe koje je izložba ostavila gradu i štititi ga. Verovali smo da je potrebno braniti interes naše izložbe i svih izložbi kao pokretača promena u gradovima i da neko treba da se postara da nasleđe jednog grada traje.

Slika: Džejson Grifing (Jason Griffing)

Tako je godinu dana posle završetka izložbe osnovano udruženje za odbranu nasleđa izložbe Expo 2008. Udruženje Nasleđe Expo Zaragoza 2008 je udruženje građana koji su, podstaknuti zabrinutošću zbog stanja u kom se nalazi nasleđe Međunarodne izložbe Saragosa 2008, odlučili da se pravno udruže kako bi podizali svest i zahtevali od vlasti, ustanova i ostalog stanovništva Saragose da se ono očuva u optimalnom stanju i da se taj cilj ostvari na korist i zadovoljstvo svih.

Danas nas je više od 800 članova koji nastavljaju da to ostvaruju.

Slika: Džejson Grifing (Jason Griffing)

Međunarodne izložbe, sve one, moraju biti deo grada, a građani moraju da se osećaju kao deo procesa preobražaja koji svaka izložba ima na svojoj teritoriji. Izložbe moraju da brane građani kojima pripadaju i, kada dođe vreme, da znaju da zahtevaju od onih koji znaju kako da iskoriste nasleđe koje svaka od njih ostavlja tamo gde se gradi.

Ako ta veza ne postoji, izložbe su samo gvožđe i cement, svetla i muzika, lepe ali bez duše, bez snova i bez smisla i razloga... prazne i sa rokom trajanja.

Na ovoj strani sveta to se nije dogodilo i moja izložba je i dalje živa. Više nas je od 800 koji je održavamo živom i branimo je. Mi smo deo sna koji se nije završio i koji i dalje traje.

Huan A. Ibanjes San Martin (Juan A. Ibáñez San Martín)

Predsednik, Asociación Legado Expo Zaragoza 2008